Piše: Olivera Žižović
PSIHOLOGIJA ANESTEZIRANJA ŽIVOTA
Zabava, pokret, brzina, potraga za novim sadržajima, gomilanje što više spoljašnjih iskustava, težnja ka neprestanim promenama, preobražajima i uzbuđenjima neke su od određujućih odlika doba u kojem živimo. Ujedno, one su očekivani i potrebni, čak neophodni i zdravi deo razvoja svakog pojedinca, pre svega u periodu puberteta i adolescencije. Ali, ukoliko slične težnje postanu obrazac ponašanja i zadrže se i nakon tridesete godine, dubinska psihologija ih posmatra i tretira kao specifičnu i posebnu neurozu – neurozu tipa Puer aeternus. Upravo je ova pojava, na nivou psihologije pojedinca i vremena u kojem živimo, tema knjige Marije-Lujze fon Franc Puer aeternus: arhetip Večitog dečaka, koju je u prevodu Srđe Jankovića objavila izdavačka kuća Fedon iz Beograda. Da je posredi arhetip, odnosno univerzalna i večna pojava, koja se u određenim, za to pogodnim trenucima iznova vraća i manifestuje u različitim oblicima, prvi je konstatovao Karl Gustav Jung. Njegova zapažanja podrobno je potom razradila Fon Francova, kao jedna od Jungovih najznačajnijih i najplodonosnijih učenica, dobro poznata našoj čitalačkoj publici po naslovima: Ženski princip u bajkama, Senka i zlo u bajkama, Svet snova, O snovima i smrti, Alhemija...
Puer aeternus je drevno božanstvo, prvi put na taj način imenovano u Ovidijevim Metamorfozama. Reč je o bogu dečaku iz čuvenog majčinskog kulta Eleusinskih misterija, kojem su fenomenološki i psihološki srodni i neki drugi bogovi: Dionis, Eros, Tamuz, Atis, Adonis. Za Mariju-Lujzu fon Franc mitološka matrica je, međutim, samo okvir i pozadina, tačnije pomoćno sredstvo i putokaz kako bi se probila do razumevanja jednog izuzetno aktuelnog i rasprostranjenog problema. Stoga ona u prvom delu svoje studije ne analizira drevne mitove već knjigu Sent-Egziperija Mali princ, omiljenu literaturu ne samo dece već i odraslih čitalaca, u kojoj pronalazi savremeno ispoljavanje ovog arhetipa, uz paralelnu analizu slučajeva iz sopstvene terapeutske prakse. Reč je o arhetipu koji nije specifičan samo za muškarce već je uočljiv i kod žena, nekada u punom obliku, kao izraz psihologije takozvane Večite devojčice (Puella aeterna), a nekada kroz ženine izbore ljubavnih partnera koji su Pueri.
Deo pažnje Fon Francova usmerava i na pisca, Sent-Egziperija, koji je, kao što je poznato, bio pilot i stradao u avionskoj nesreći krajem Drugog svetskog rata. Jedna od važnih odlika i svojevrsni „simptom“ ovog arhetipa je simbolična opčinjenost opasnim sportovima, posebno letenjem i planinarenjem, s ciljem da se dospe na što je moguće veću visinu, što se neretko završava tragično. Posredi je psihologija udaljavanja od zemlje, stvarnosti i svakodnevnog života, a „lebdenje u oblacima“ je praćeno dominantnim stavom „nije to to“, „nije to ono pravo“, bilo da je reč o poslu, ljubavnom partneru ili trenutnoj životnoj situaciji, ma kakva ona bila.
Osobe tipa Puer aeternus, usled straha da ne budu „prikovane“ i „zarobljene“, izbegavaju obaveze prema bilo čemu. Time, kako zaključuje autorka, izbegavaju i svako istinsko, delatno življenje, koje podrazumeva odgovornost i neophodno opredeljivanje. Ma koliko život Puera aeternusa, spolja posmatrano, izgledao intenzivan i ispunjen, on to ni u kom slučaju nije, zato što je reč o životu koji nije istinski proživljen. Nosioci ovog arhetipa suštinski izbegavaju život, tačnije žive ga samo na površini, nikada se potpuno ne predajući nijednoj situaciji ili odnosu, jer nikada do kraja nisu prisutni u sopstvenom telu i emocijama. Odsecanjem emocionalnog doživljaja osoba može voditi i najpustolovniji život, koji se, međutim, ne računa, jer nije življen u potpunosti, niti je življen realno.
Drugi deo knjige posvećen je sagledavanju Puera aeternusa kroz kolektivnu prizmu, uz ukazivanje na opasnost masovnog ispoljavanja ovog arhetipa. Fon Francova, naime, analizira sadržaj knjige Bruna Geca Kraljevstvo bez prostora, koja je prvi put štampana u Nemačkoj 1919. godine, i, kako je vreme pokazalo, anticipirala celokupni nacizam. Donekle neočekivana tvrdnja da su začetnici tiranskih i ubilačkih policijskih sistema uglavnom Pueri, odnosno da su i nacizam i komunizam izgradili muškarci tog tipa, podrobno je razrađena i argumentovana iz psihološkog ugla. Kako autorka objašnjava, kod ljudi koji odbijaju da odrastu, sazru i suoče se s problemima, destruktivno nesvesno se sve više nagomilava, pa takve osobe lakše bivaju zahvaćene disocijacijom u masovnim pokretima ili pak postaju njihovi nosioci.
Analiza je potom usmerena ka religijskom i vremenskom aspektu problema Puera, uz nezaobilazno zapažanje da je vreme nastanka Gecovog Kraljevstva bez prostora – vreme krajnjeg kolektivnog očajanja, besciljnosti i dezorijentisanosti – umnogome nalik današnjem trenutku. Religijski aspekt problema Fon Francova smešta u kontekst poznog hrišćanstva i pozne faze naše kulture uopšte, što je specifičnost duha vremena, o kojem je Jung govorio kao o pravom trenutku za „metamorfozu bogova“, odnosno za preobražaj osnovnih principa i simbola. Promene nesumnjivo spadaju u „delokrug“ Puera, tim pre što se epohalno nalazimo u fazi prelaza, na granici dva milenijuma. Jung je stoga već sredinom prošlog veka upozoravao da generacije koje dolaze – a to su današnje generacije – u vidu moraju imati tako značajnu promenu, koja, pored ostalog, zahvata i menja i naše nesvesno, kako čovečanstvo – sa svojom moćnom tehnologijom i naukom – ne bi sebe dovelo do samouništenja.