Muškarac u tridesetim godinama, inteligentan, sa produbljenim samouvidima, motivisan za rad na sebi, sanja:
„Spavam u rodnom gradu, u stanu u kojem sam odrastao. Neki ljudi su dolazili da kupe taj stan, kucali i otišli, a ja sam to prespavao i nisam im otvorio vrata.
Potom bacam kesu sa smećem sa terase stana. Čujem inspektore ispod prozora kako se raspituju iz kog stana je to bačeno. Razmišljam da pobegnem iz stana, ali shvatam da je kasno i da su oni već krenuli gore. Zvone na moja vrata. Izgledaju kao hijene i shvatam da su to isti oni koji su mi pre neki dan oprostili saobraćajni prekršaj. Odlučujem da ih pustim u stan, jer znam da u stanu više nemam droge, kako je to ranije bivalo. Kažem im da znam zašto su došli i da ću najpre sići dole da uzmem kesu koju sam bacio, a oni neka me sačekaju. To želim da uradim zbog sebe, a ne zbog njih ili da bih izbegao kaznu.
Odlazim po kesu sa smećem, ali je dole mnogo više đubreta nego što sam mogao i da pretpostavim. Sve je natrpano, pritom i zaraslo u šipražje i ne mogu ni da priđem tom mestu, a kamoli da nađem kesu koju sam bacio. U tom trenutku shvatam da sam ih ostavio u stanu i da mi inspektori mogu nešto ukrasti. Trčim u stan i vidim da mi nema novca u novčaniku. Otvoreno ih optužujem za krađu, ali se oni na to smeju. Tražim da mi vrate novac, postajem agresivan i jednom od njih želim da nekim kopljem probodem glavu“.
Tema ovog sna je snevačevo suočavanje sa Senkom - tamnom stranom sopstvene ličnosti, ali i osvetljavanje načina na koji je do tada izlazio na kraj sa svojom agresivnošću, narcizmom, pojačanim nagonskim potrebama i impulsivnošću (ili, frojdovski formulisano, sa idom). Vreća sa đubretom koju snevač nepropisno izbacuje kroz prozor svog stana ukazuje na društveno neprihvatljivo ponašanje i otkriva način na koji se do tada oslobađao negativnih sadržaja - impulsivnim reakcijama koje su dovodile do pražnjenja, to jest do abreagovanja, sve dok se iznova ne nagomilaju, kada se istovetan mehanizam ponovo pokreće. Takvo, neadekvatno funkcionisanje i nemar prema okolini, odnosno sopstvenom okruženju i bliskim ljudima, kontaminirao je i njega samoga, zbog čega početak sna i sugeriše da bi taj stan trebalo prodati, odnosno zauvek napustiti takav način funkcionisanja, što je snevač, usled svoje uspavanosti, odnosno odsustva uvida, propustio da učini.
Činjenica da se radnja sna odvija u rodnom gradu i stanu u kojem je odrastao (a u kojem u realnosti već dugo ne živi), kao i da se ispod prozora stvorila čitava deponija đubreta ukazuje da je ovaj mehanizam usvojen u detinjstvu i da ga snevač verovatno primenjuje čitavog života. Tako nešto bilo je moguće - a to otkriva drugi deo sna - zahvaljujući činjenici da je njegov super-ego korumpiran. U snu, naime, vidimo da su inspektori-policajci kao predstavnici reda i zakona potkupljeni i da ne obavljaju svoj posao (reč je policajcima koju mu u realnosti nisu napisali kaznu za nepropisnu vožnju). Snevaču se do nedavno činio da je takav način provlačenja kroz život isplativ, sve dok se nije oženio i počeo da spoznaje da će, ukoliko nastavi da se ponaša po ustaljenom obrascu, njegov brak biti ugrožen. Nije nevažno ni to što je okidač za ovaj san bila jedna snevačeva impulsivna, verbalna opaska, izrečena povišenim tonom i upućena supruzi na javnom mestu, što je kasnije bio predmet njihove prepirke.
Kada u snu otkrije deponiju ispod svog prozora, snevač shvata da ga, zapravo, njegov korumpurani super-ego potkrada i odlučuje da se sa njim konfrontira. To i čini na kraju sna, zamahujući kopljem ka glavi jednog od inspektora-policajaca, što ukazuje na mesto gde je potrebna hitna promena, a to je glava, to jest način razmišljanja. Beskompromisni obračun sa korumpiranim super-egom dovešće do društveno prihvatljivog ponašanja i, što je još važnije, stvoriti adekvatne mentalno-higijenske i psihološke promene, kako u njemu samom tako i u njegovom odnosu sa suprugom.