Veče pred početak nove sezone na grupnoj analizi snova, sa željom koja je bila prisutna već duže vremena da se „sonda spusti dublje“, članica grupe je usnila sledeći san:
„Noć je. Pod okriljem tame šetam sa tatom gradom. Oboje smo srećni i zadovoljni. Iako ćutimo, znam da me je tata pre toga nešto savetovao. Šetajući stižemo do kuće moje drugarice, koja živi sama sa ocem. Potom se tatin lik gubi. Vidim da sa mosta nailazi litija, koju predvodi (pokojni) patrijarh Pavle, koji je u mom snu živ i zdrav. Ne vidim mu lice, ali znam da je to on. Iza njega ide puno sveštenih lica. Masa ljudi, koji se odjednom pojavljuju niotkuda, staje u dve kolone, dok sveštenici prolaze između njih. I ja tu stajem. Patrijarh me, međutim, poziva pogledom, tačnije daje mi znak očima da stanem pored njega. Potom mi podiže desnu ruku. Uzbuđena sam i osećam tremu što stojim pored njega.
Odjednom sam u parohijskom domu. Na stolici, meni okrenut leđima, sedi sveštenik. Kada se okrene, vidim da liči na oca Bogdana, našeg parohijskog sveštenika. Vrlo je ozbiljan i zbog nečega me kori. Pognute glave pokušavam da se opravdam, dok moj muž stoji iza mene i govori mi: „Ne oponiraj mu, samo reci: ’Da, molim’“.
U trećoj sceni se nalazim na obali mora. Put ka moru se spušta između dve stenovite uzvišice; uzan je i betonski. Podno njega je ogromno crkveno zvono čije ivice zapljuskuju morski talasi. Spuštam se polako do zvona. Obilazim oko njega, dodirujući ga i praveći pun krug. Tada čujem muški glas, koji dolazi odozgo i kaže: „Imate trideset sekundi da izađete“. Tu je još ljudi, ali im ne vidim lica. Počinjem da se penjem i sada primećujem drvene letvice, koje nisu bile tu dok sam se spuštala ka zvonu i moru. Moj muž ide iza mene, ali zaostaje, kao da mu je teško da se penje. Bez napora sam se popela za dvadeset i dve sekunde, stala mirno i počela nekoga da čekam, mislim sveštenika. Tu se budim“.
Ovaj arhetipski san potvrđuje Jungove reči da je današnja psihoterapija često prisiljena da preuzme duhovno vođstvo i stupi na područje koje je oduvek pripadalo religiji. Jung primećuje da terapeut, istina, može reći da to izlazi izvan njegovih kompentencija, ali snovi nalik ovom, tačnije nesvesno koje ih produkuje, a ovde je reč o kolektivnom nesvesnom, primoravaju terapeuta da se posveti i religioznim pitanjima, odnosno onim što nazivamo pogled na svet. Psihoterapeut stoga nije u mogućnosti da ova pitanja ostavi po strani, jer bi time pacijenta odsekao i udaljio od izvora života i gurnuo ga u marginalno životarenje.
Na početku sna vidimo kako figuru snevačicinog oca, koji je u realnosti preminuo pre dvanaest godina, a za koga je ona bila izuzetno vezana, zamenjuje arhetipska figura patrijarha (praoca, praroditelja), koji je princip životodavnog duha, logosa, smisla, svesti, kulture, zakona, reda, duhovnosti i mudrosti. Sa individualnog, subjektivnog nivoa i načina funkcionisanja snevačica prelazi na viši, ili, tačnije, na dublji nivo, što je već izvesno vreme priželjkivala da se dogodi. To, međutim, uvek podrazumeva ličan odnos, a nikako puku konfensionalnost i pripadnost masi. Stoga je partijarh u snu poziva pogledom, odnosno izdvaja je iz mase, ili, tačnije, ona je ta koja uspeva da stupi u lični odnos sa ovim arhetipom, koji će je i uvesti u religiozna i tajna duhovna znanja.
Patrijarhovo podizanje snevačicine desne ruke, čime obznanjuje njenu pobedu, treba posmatrati u kontekstu naredne scene sna, one u kojoj je parohijski sveštenik zbog nečega kori. Snevačica i njen suprug su u realnosti nedugo pre ovog sna doneli važnu životnu odluku – da nemaju dece, pa se sveštenikov prekor najverovatnije odnosi na to.
Posebna mudrost nesvesnog dela ličnosti ispoljava se u poslednjoj snevnoj sceni. Snevačica na obali mora (simbolu kolektivnog nesvesnog), ritualno, u krug obilazi oko zvona, koje se sada nalazi na zemlji – zvona čija je funkcija da poveže nebo i zemlju, pozove nas da stupimo u kontakt sa Bogom (ili, dubinsko-psihološki formulisano, sa Sopstvom) i objavi Hristovo prisustvo na liturgiji. Takvo mesto treba, dakle, posetiti, ali se ono brzo mora i napustiti, tačnije čovek treba da dodirne i osvesti istinu o Božjem prisustvu na zemlji, ali je njegov prevashodni zadatak da živi i dela u svakodnevici. Snevačici to lakše polazi za rukom od njenog supruga, koji je mnogo više okrenut duhovnosti, pa stoga i teže uspeva da napusti to posvećeno, ali izolovano i samodovoljno mesto.
Sa novostečenim uvidima snevačica, sada posedujući sopstveni odgovor, čeka parohijskog sveštenika, koji u njenom snu ne doseže do dubljih izvora života, već ih isključivo pronalazi u biološkom produženju ljudske vrste. Ona je, međutim, dodirnula iskonske, večne praosnove, koje su je osnažile i proširile i produbile njen pogled na život i svet, pa zna da se smisao i svrha postojanja ne nalaze samo u njegovim biološkim i materijalnim aspektima.