Piše: Aleksandra Đuričić
ARHETIPSKO PUTOVANJE KROZ HOMEROVU „ILIJADU“
Antičke teme bliske su samo jednom delu čitalačke publike i zbog toga deluje da ova knjiga ne može privući veći broj zainteresovanih. I u uvodnoj reči autorka konstatuje da je sve manji broj onih koji su zaista pročitali Homera, a mi dodajemo ili misle da jesu, nakon gledanja filmova s Bredom Pitom i Armanom Asantom u ulogama Homerovih junaka. Ali, sve je ovo samo na prvi pogled. Studija Olivere Žižović zahtevala je predan, strpljiv, interdisciplinaran rad na polju književnosti, dramaturgije, psihologije, istorije, pa i arheologije. Objedinivši svoja impozantna znanja i konsultujući relevantne autore koje očigledno koristi u originalu, autorka nam omogućava novi pristup „Ilijadi“ i njenim protagonistima, kao i originalna tumačenja sižea, fabule i mita kao podloge.
Raspravljajući o grčkom mitu kao osnovi speva i posmatrajući bogove kao ljudske karaktere, personifikacije i naravno pokretače radnje, dolazi do veoma originalnih zaključaka, pobija neke ranije teze, suprotstavlja se tumačenjem svojim prethodnicima i potkrepljuje sve psihološkim zaključcima pozivajući se najviše na Karla Gustava Junga i njegovu teoriju o arhetapu.
Ljudsko nad božanskim
Upuštajući se u ovako zahtevne teme svesno je polemisala s uvreženim mišljenjima, prve svega pobijajući tezu o apsolutnom patrijarhatu koji vlada u vremenu Trojanskog rata kao i u Homerovom dobu. Analizirajući postupke, karaktere i uzročno-posledičnu povezanost događaja, osvetlila je likove bogova svim ljudskim osobinama i obrnuto, ljudske karaktere obojila njihovim strahom od bogova ili težnjom da postanu bogovi. Za ovo poslednje takmiče se Agamemnon i Ahilej, najpre u inicijalnom sukobu oko otete robinje Briseide, da bi se njihov sukob razvijao do tačke kada kralj ustukne pred polubogom koji ima sve manje ljudskih osobina. Ahilej, rođen iz veze boginje Tetide i smrtnika Peleja, sve više se udaljava od ljudskih razloga za rat, a to su, recimo otvoreno, pljačka prebogate Troje, za koju se tražio povod. Dok lepa Jelena, takođe poluboginja, Zevsova i Ledina kćer, poprima ljudske osobine i kaje se što je uzrok tolikim smrtima, Ahilej, sasvim obuzet pravednim gnevom koji odgovara bogovima, nakon Patroklove pogibije gubi osobine čoveka i deli pravdu na svoj način, sejući smrt oko sebe.
Prijam i Agamemnon su druge dve suprotnosti jer trojanski kralj želi da zaštiti svoje potomstvo, lakomislenog Parisa i heroja Hektora, dok Agamemnon, nošen samo ratničkim porivom, žrtvuje svoju kćer Ifigeniju da bi brodovi uopšte zaplovili premaTroji. Nasuprot ovakvim surovostima stoji roditeljska tuga koja će konačno probuditi i Ahilejevu ljudsku prirodu, njegove suze poteći će kad kao Hektorov ubica bude klekao pred Prijamom. Ljudsko je pobedilo božansko.
Na tradiciji helenizma
Ono čime Olivera Žižović zaista pleni čitaoca jeste lepota njenog stila i lakoća izražavanja. Njena rečenica je gipka, jasna i pristupačna čak i kada se upusti u komplikovana povezivanja Jungovih teorija s potkom i poreklom mita, tumačeći pojam arhetipa i potkrepljujući svoje tvrdnje pažljivo pročitanom „Ilijadom“, u kojoj kao da joj baš ništa nije promaklo. Nastavljajući tradiciju i naših slavnih helenista i držeži se originalnog i reljefnog prevoda Miloša N. Đurića, otvorila je pred čitaocem sasvim nove prizore koji su nam promakli ili smo ih namerno preskočili, pre svega dijalog bogova i ljudi u kome je Homer uvek ostavljao prostor za neočekivani obrt (ma koliko želela, Tetida ipak svoga sina ne može da učini besmrtnim na primer, ili Atina koja je uporno na strani Grka i pomaže Odiseju, ali do jedne granice, posle koje on pobeđuje sasvim prizemnim ljudskim osobinama, lukavstvom, pragmatičnošću i željom da postane bogati kralj).
Najbolje knjige su one koje nas navode da otvorimo sledeće. Posle čitanja studije Olivere Žižović najpre ćete prekoriti sebe zbog svih mesta koja ste preskočili kod Homera, a zatim ćete možda posegnuti za Jungom, ili još pre, antičkim mitovima. Autorka ovog teksta imala je asocijaciju na jednu sjajnu varijaciju mita o Ifigeniji i događajima koji su prethodili opsadi Troje, roman Beri Ansvorta „Pesme kraljeva“, koji je preveden kod nas, a svojevremeno ga je objavila Narodna knjiga. Možete otvoriti i nedavno prevedenu (2016) kratku raspravu Feliksa Ravesona o antičkim pogledima na pojam besmrtnosti. S dodatnom literaturom ili bez nje, putovanje kroz Homerovu „Ilijadu“ s Oliverom Žižović nije samo posmatranje i promišljanje zore civilizacije kakvu poznajemo, već i svojevrsna uteha čitaocu kroz poruku da su ljudske dileme oduvek iste kao i nada u večni život dela, onoga što za nama ostaje.