Piše: Olivera Žižović
SA JUNGOM U ČETIRI OKA
Nakon niza uže stručnih seminara, u kojima su čitaoci bili u prilici da se upoznaju sa Jungovim učenjem i prezentovanjem sopstvenih ideja na temeljan, ali i izuzetno živ, gotovo neposredan način, u meri u kojoj pisana forma to dopušta, izdavačka kuća Fedon iz Beograda objavila je i naslov Govori Karl Gustav Jung. Reč je o knjizi u kojoj su sabrani Jungovi intervjui, nastali u različitim periodima njegovog života, ali i sećanja veoma različitih ljudi na ono o čemu je Jung sa njima razgovarao, tačnije šta im je govorio, uglavnom tokom privatnih poseta i susreta koji su sa njim imali. U pitanju su pojedinci raznovrsnih profesija i interesovanja, koji su dolazili iz različitih krajeva sveta. Neki su se sa Jungom sreli samo jednom u životu, dok su drugi pak bili njegovi učenici i kolege, nalik Šarlu Boduenu ili Ester Harding, koji su decenijama vodili dnevničke zapise, odnosno beleške nakon susreta sa Jungom, da bi deo izvoda iz tog materijala ovde bio sakupljen i objavljen.
Knjiga započinje sećanjima iz detinjstva i mladosti Jungovog druga Alberta Erija, koji se sa Jungom družio od ranog detinjstva, da bi potom zajedno išli i u školu i na studije, a završava se razgovorom koji je čileanski pisac i diplomata, Migel Serano, vodio sa Jungom nepunih mesec dana pre njegove smrti.
Prvi intervju je iz 1912. godine, dat novinaru Njujork tajmsa, tokom Jungove posete Americi, u kojem govori o ulozi, mestu i zadacima Amerike, s posebnim osvrtom na psihologiju Amerikanaca, a pre svega na odnos svesnog i nesvesnog unutar njihove psihe. Jung naglašava da je stav svesne uglađenosti, sentimentalnosti i naglašenog moralisanja američkog čoveka zapravo snažna kompenzacija za nesvesnu surovost i okrutnost, kojom bi Amerikanci trebalo da se pozabave i osveste je.
Istaknuto mesto u knjizi zauzima razgovor koji je vođen sa Jungom za potrebe snimanja čuvenog hjustonskog dokumentarnog filma, ovde objavljen u integralnoj, četvorosatnoj verziji, kao i intervjui koje je dao BBS-ju.
Iz društveno-istorijske i geopolitičke perspektive najintrigantnija su zapažanja i neretko sasvim direktni komentari koje je Jung iznosio tokom 30-tih godina XX veka na goruće političke teme, ne libeći se ni osvrta na tada rastući nacionalsocijalizam, kao ni razmatranja problema diktature, uz pronicljivo skiciranje psiholoških profila Hitlera, Musolinija i Staljina. U tom kontekstu najznačajniji je intervju koji je krajem 1938. godine Jung dao američkom dopisniku Nikerbokeru, što je ujedno i jedan od njegovih najdužih intervjua, u kojem je osetio potrebu ne samo da uspostavi „dijagnozu“, već i da, kao lekar, preporuči „terapiju“. Ponuđeno rešenje – odvratiti pažnju Hitleru sa Zapada i podstaći ga da „krene u osvajanje Istoka“, konkretno Rusije, što, kako je verovao, može spasiti Zapad i učiniti ga bezbednom – pokazalo se ne samo kao kratkovido i neefikasno, već i krajnje pogrešno i pogubno. Mada ističe da „niko još nije zgazio Rusiju a da zbog toga nije zažalio“, Jung kalkuliše da će Nemcima „možda biti potrebno stotinu godina da završe s tim ručkom“, uz gotovo neverovatnu opasku da Rusija ima ogromnu teritoriju, te joj „ne bi mnogo značilo ako bi neko i uzeo zalogaj“.
Indikativno je Jungovo, tačnije evropsko, nepercipiranje Rusije kao značajnog i dragocenog dela Evrope, ne samo pre već i posle Drugog svetskog rata, a nakon što je Rusija, uz ogromne ljudske žrtve, dala ključan doprinos oslobađanju Evrope i pobedi nad Hitlerom. Baš kao što je neshvatljivo i previđanje visokih dometa ruske nauke, umetnosti, kulture i religije, koje su deo i evropske baštine, uz jednostrano poistovećivanje i izjednačavanje Rusije sa njenom tada aktuelnom vlašću i komunističkim sistemom, koji je, pritom, najpogubniji bio upravo za same Ruse.
Mada se svojih, tipično evropskih, jednostranih pogleda, strahova i predrasuda o Rusiji Jung nikada do kraja nije oslobodio, ipak će, kako vreme bude prolazilo, uspeti da povuče deo projekcija, pa će početkom pedesetih godina konstatovati: „Dođu li Rusi, imaćemo "hrpu ruševina", ali vrlo dobro znamo da ćemo, sve i da mi pobedimo, raditi isto što i oni, istim metodama“. Jer, rušilačke sklonosti su deo ljudske prirode, a ne ekskluzivna odlika bilo koje nacije ili režima. Uostalom, sam Jung je isticao da ratove izaziva čovekova psiha, tačnije njegovo nesvesno, koje u jednom trenutku postaje bremenito varvarskim zahtevima, te traži ubijanje i razaranje, čemu se svest, ma koliko uplašena, na kraju prepušta. Takva bremenitost sveprisutna je i danas, baš kao i tridesetih godina XX veka.
Govoreći, sa druge strane, o posleratnim psihičkim problemima Nemaca, Jung već 1945. godine insistira na tome da svi oni, „svesno ili nesvesno, aktivno i pasivno, imaju svoj udeo u strahotama“, zbog čega kolektivnu krivicu smatra nespornom činjenicom, te naglašava da je priznanje i prihvatanje nesumnjive krivice svakog Nemca ponaosob osnovni preduslov za njihovo izlečenje.
Aktuelnost knjige ogleda se i u razmatranju brojnih drugih tema, poput, recimo, Jungovog osvrta na medije, koje smatra „najsavremenijim sredstvom masovne sugestije“, stavljenim, pritom, u službu demona, ili pak u pre devedeset godina izrečenom uvidu o krajnje komplikovanom životu koji čovek vodi, „okružen mehaničkim uređajima“, koji, međutim, ni izdaleka ne mogu da zamene ono što smo izgubili, a to je smisleni svet. Znajući da je, posežući za spoljašnjim i materijalnim, savremeni čovek izgubio orijentaciju, Karl Jung govori o neophodnosti čovekovog okretanja unutar sebe, budući da se smisao, kao jedino pouzdano ukotvljenje i uporište, isključivo tu može naći. Čitavo Jungovo učenje predstavlja dragoceni putokaz na tom putu, baš kao i uvidi i iskustva koja je, tokom decenija, delio sa svojim sagovornicima, znajući da su greške na svakom životnom putu neminovne, ali i da onaj ko izbegava greške, izbegava i mimoilazi i sam život.